RADOVAN TREÆI, čovek iz Zavičaja, sticajem raznih sticaja penzionisan u tridesetoj godini svoga života. Veoma malo radio, ali izuzetno mnogo upropastio.
(...)
RADOVAN: Spakovaæe stvari Radovan i vratiæe se u Zavičaj. Sad tamo reka miriše, a ovde... nigde vazduha samo čað, dim, gar... Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik... Pticu nisam video dvadeset godina... Kad bi Bog poželeo da skuæi kuæicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zavičaju. Eh, tamo sad...
RUMENKA (proviri ispod jorgana): Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu noževima.
RADOVAN (skoči): Slušaj Rumenka: mene vreðaj, ali - Zavičaj mi ne diraj! Za Zavičaj sam u stanju da ubijem bez razmišljanja... Da sam ja vlast, kao što sam nekad bio, ja bih ljudima, koji žive u ovakvim gradovima, priznavao duple godine života.
