Svakog dana neki državljanin Srbije, bilo u zemlji ili u inostranstvu, upadne u neku frku, pa onda, kriv ili nevin, bude uhapšen. Dakle, uopšte nije sporno da je bilmez napravio njesra, možda i ne svojom krivicom. Tragično je to što je država Srbija platila kauciju za njega i garantovala da neće napuštati SAD. Tragično je što je ta ista država, preko svog činovnika, izdala falsifikovanu putnu ispravu i omogućila mu da dođe u Srbiju. Još tragičnije je što naša vlada sve to zataškava, proglašavajući celu priču državnom tajnom. Najtragičnije je da od svih zvaničnika jedino Dačić prozbori otvoreno i smisleno. Da se desilo nemoguće, pa da je vlada izdala saopštenje u kome se lepo kaže da je učinjeno to, što se, realno, moralo učiniti, bilo bi manje zlo. Da je ministar Jeremić, makar reda radi, ponudio ostavku, poverovao bih da ima svetla na kraju tunela. Hrabra žrtva vredne figure dobila bi partiju za godine i godine unapred, DS bi stekao ogromnu političku korist. Svaki dan kašnjenja u tome, krnji tu potencijalnu prednost. Ako Jeremić ostane, nesporna gadljivost hiljada glasača koji su glasali za našu opciju, preći će u neskriveno gađenje i biračku apstinenciju. To će nas direktno osuditi na godine i godine trulog i smrdljivog kompromisarenja sa SPS, prečistim i prečestitim Tomom i ko zna još sa kim. Tadić je obećao obračun sa mangupima iz svojih redova. Jeremić nije mangup. Možda i nije kriv. Ali, direktno je odgovoran. Eto mu prilike da, osim što je nesumnjivo darovit političar, zadobije i poštovanje naroda.