Medjunarodna nagrada za nenametljivu ali znacajnu kreativnost -Simonu Grabovcu
Medjunarodna nagrada za nenametljivu ali znacajnu kreativnost bice urucena pesniku Simonu Grabovcu u Novom Sadu,u kafeu \\\"Il Mile fjori\\\",Zmajjovina 2 ,u sredu 26.11.2008.u 19 sati u organizaciji Scene svih kreativnih uz odgovarajuci program i nastup pesnika
Nagrada ce biti dodeljena prema ideji i inicijativi knjizevnika Stojana Simica Krpice, uz podrsku Jovana Mihajila.
Kao i ostale nagrade za kreativnost, koje su dodeljene prema ideji Krpice, i priznanje za nenametljivu ali znacajnu kreativnost sastoji iz plakete i diplome, a dobitnik bira sledeceg dobitnika, odnosno nema lobiranja, ni ziriranja.
Simon Grabovac rođen 1955. godine, živi i radi u Novom Sadu. Autor je više knjiga pesama - \\\"Krtičnjak\\\" (1979), \\\"Velikom ovnu\\\" (1984), \\\"Prasak\\\" (1991), \\\"Posipanje pepelom\\\" (1991), izabrane pesme \\\"Strašni lik\\\" (2002), \\\"Tok stvari\\\" (2006). Zbirka \\\"Isiot\\\" sastoji se od tri ciklusa - Prozori stakla, Treperava tačka i Iskopine reči. \\\"Simon Grabovac nije eksperimentator poezije, već kultivisani duh koji u 21. veku potvrđuje mišljenje da se poezija na može više pisati bez širine opšte kulture. Između Eliota i Vitmana, on traži neispunjen prostor u kojem će zasaditi svoje egzotično poetsko stablo. Otud \\\"Isiot\\\" poput lekovitog praha leči ožiljke reči, privida i stvarnosti\\\", najavljuje knjigu urednik KOV, Petru Krdu. \\\"Poezija Simona Grabovca pruža maksimum ekspresije i strasnu težnju za perfekcijom, a istovremeno nudi mogućnost individualnog dograđivanja lirskog subjekta. Grabovac je nesumnjivo danas jedan od vodećih pesnika srednje generacije čije je stvaralaštvo nažalost u senci\\\", primećuje Krdu.
U odnosu na svoje prethodne zbirke i izbore poezije (npr. „Strašni lik†ili „Tok stvariâ€), najnoviji rukopis novosadskog pesnika i kritičara Simona Grabovca (1955) pokazuje znake nesumnjivog preobražaja kako tehnike pesme i njenog formalnog lika, tako i izvesnih motivskih inovacija koje svakako proširuju smisaonu optiku i čitalačka očekivanja. Naviknut na Grabovčev gotovo minimalistički, zgusnut i katkada racionalno-algebarski pesnički postupak, čitalac ove zbirke biće spontano uvučen u jedan drugačiji, humaniji, liričniji i svakako ličniji govor pesnikov – ali ujedno i u jednu složeniju poetsku situaciju koja počiva na svojevrsnoj arheologiji sećanja o postupcima, događajima, likovima, stvarima i rečima.
Poniranje u nataložene i često suprotstavljene tokove i slojeve pamćenja odvija se spontano, kroz narativnu prizmu pesničkog subjekta koji se potom razgranava u različite poetske instance i identitete. Približavanje i udaljavanje, umnožavanje i podvajanje lirske optike utiče i na unutarnju dinamizaciju vremensko-prostornih koordinata u kojima se, kao u kakvoj alegorijskoj bajci, kreće junak Grabovčeve poeme. Kažemo namerno poeme, jer su tri ciklusa zbirke „Isiot†(„Prozori staklaâ€, „Treperava tačka†i „Iskopine rečiâ€) organizovana u obliku fragmentarne duge pesme s analitičkim brojčanim oznakama koje pastiširaju naučni diskurs. Bez naslova, ovi tekstualni delovi funkcionišu upravo kao svojevrsne iskopine, arheološki ostaci prepoznatih životnih situacija i značenja. Pogotovo onih koje su vezane za odnos između stvaralačkih činova oca i sina, odnosno platonističkog podražavanja različitih nivoa realnosti: sveta ideja i sveta stvari.
Kao da u ovoj tački pesnik vodi pritajenu polemiku s ontološkim statusom poezije, s njenim preimućstvom, ili pak iluzijom da bude apsolutna stvarnost. Ali, s druge strane, poezija nikako ne živi samo od jezika, već i od pesnikove spretnosti i hrabrosti da se spusti što dublje u podsvesno, poluzapamćeno i tako naknadno jezikom osvesti pojedina značenja koja bi inače ostala zatamnjena: „...ići samo po / koncu slika sećanja. Lavirati. / održavati nepostojeću ravnotežu. / prašinu uzburkati vodu dići a / ne odavati ništa kao u pesmi / koju pišeš. Nevidljivi /oslonac naći u detinjstvu. /hodati tako da propadaš / sve dublje a / da ne zakačiš ni jednu / od / ključnih dubinskih / mina neprozirne / pesme (1.3.2. „Prozori staklaâ€).
Sećanje stoga može biti prozirno i otvoreno za poetsko istraživanje samo onda kada pesnik pokuša da racionalnim postupkom kreira priču o nastanku pesme, poput Poa u „Filozofiji kompozicijeâ€. Pa čak i tada, autobiografsko sećanje vara, menjajući se u poetsko sećanje sa svojom vlastitom logikom i ograničenjima: „kuda je to vodilo nisam / mogao da odgovorim ali nešto me je vuklo / da saznam da li je stolica pored / stola, knjiga na svom mestu, / list papira prazan nekako / sam bolje, dalje video kroz / predmete / iako / ne mogu da / setim šta†(1.3.3.).