Da treba, išao bih ponovo, ali isključivo u istu jedinicu.
Služio sam u Gardi, septembar 2004. godine, i mada je bilo naporne obuke, puno cimanja, teških uslova, zime (-29 rekord kada sam bio napolju), i veselih 120(tačno i precizno!!!) dana straže - sve se preživelo, dosta se naučilo, upoznalo se mnogo zanimljivih ljudi i naučilo se da se sve može izdržati.
Od prvog dana do poslednjeg sam bio na Dedinju (u kasarni nema drugih, osim crvenih i crnih beretki), tako da sam od početka video šta znači biti pripadnik te formacije, straža mi je, mahom (12 nedelja), bila na Belom Dvoru, a videla se i Avala, Karaðorðevo, Cer. Teren Peskovi, kod rumunske granice - 7 kila izgubio za 7 dana(otprilike toliko i sati spavao), pucao sam iz svega živog i neživog, non-stop pod situacijom(znate šta je: non-stop maska i navodni napadi, koji te teraju da ležeš atomski, bacaš se u razno žbunje ili pretrčavaš, ne baš toliko beznačajne, razdaljine)...brrrrrr
Ali, fakat je na mojih 190cm beše 106kg pre, a 91kg posle, s tim što sam posle bio spreman kao nekoliko divljih životinja, a bogami i obučen za razne situacije koje bi zahtevale neke ekstremne reakcije (kojih se inače grozim). O rukovanju pešadijskim naoružanjem ne moram mnogo ni da spominjem - nismo toliko fizički jaki i obučeni za specijalne operacije kao ekipa iz 63. ili 72., ali sam se u Gardi susreo sa nekim stvarno neverovatnim strelcima. Šta su sve ti ljudi gaðali...i pogaðali. Ma, dobro je bilo kada se setim iz ove perspektive(mada znam koliko sam sebi psovao sve po spisku što otidoh tamo, i mislio da nikada neæu izdržati, ali...loše se brzo zaboravi)...i što da ne, ako bude frka - samo neka mi stave moju crvenu beru, daju mi moj mali snajperčiæ(mada se i AB2, a posebno M-21 ne bi bacili uopšte) - i bace me barem sa 30 % moje ex jedinice - što da ne...sa zadovoljstvom bih otišao. Naravno, ne daj Bože nikome...ali ako se bude MORALO :S
