Prijateljstva su zahtevna, moraju se negovati, jako puno ulagati energije u to. Nisu data, jednom za svagda...Slave, rodjendani, telefoniranje: halo kako si sta ima...i sl. Licno imam problem sa tim. Ja to ne znam da radim. Drugo, moj nacin zivota je \\\"sagoreo\\\" sve moje prijatelje.
Sa svakim novim danom sam imao sve manje od prijateljstva, dok se nisu u potpunosti istopila, nestala...Iz neke stare garde nemam nijednog prijatelja. Osim svog kuma i njegove supruge koji kapiraju na neki cudan nacin \\\"moj stil\\\" zivota. Pa me takvog prihvataju. Iscasenog. Izglobljenog.
Inace, sa ljudima sa kojima svakodnevno radim, evo vec godinama, uopste se privatno ne druzim...A nerazdvojni smo, u javnom prostoru. I veoma se postujemo.
I uopste se na zalim zbog toga sto nemam prijatelje: jednostavno to je cena posla kojim se bavim.
Sve to sto sam \\\"izgubio\\\", nadoknadili su mi Bogdan i Simonida, moji mali klinci...Malo li je?
Inace, ovu \\\"situaciju\\\" najbolje je opisao F.M. Dostojevski u Braci Karamazovima.