Pišem u krajnje neuračunljivom i nestabilnom stanju.
Prijavljujem imovinu
- dva negovana ženska deteta (pedofili MARŠ !!!!),
- knjige raznih veličina i boja, sa puno slova;
- dve babe;
- jedan deda,
- srebrni escajg,
- služavnikpo, istotakodjer srebreni,
- fikus bendžamin;
Sve svoje ostavljam........
A sad odoh da krepam, sama, samcata kao slon. Na nekom mirnom dostojanstvenom svetom mestu u dnevnoj sobi. Svi su me ostavili. Deca se razbežala kao bubašvabe u špajzu kad upališ svetlo, roditelji odbegli na zaslužen vikend u prirodu (da mi je znati od čega se penzioneri odmaraju!?), o dragoj ljubavi ne želim da pišem. Imam utisak da me i ribice u akvarijumu ignorišu.
A ja?
Bogu dušu, a on je neće!!
Kao da me poplava izbacila. Glava zvoni k’o prazan lonac od sarme. Zarozana, u Žmuovoj tri broja većoj trenerci, na glavi ptičije gnezdo, nakon zakašljavanja pola sata vraćam slike na zidu u pravilan položaj. U stomaku bih mogla krokodile da uzgajam. Kad hodam samo bućka čaj.
dijagnoza - VIROZA
Nezahvalnici. Niko ni da me pogleda. A kad su oni bolesni: sve stenju dok prihvataju šolju sa čajem, potežu me kako hoće, donosim, prinosim, mazim, ljubim.
E, živote, maćeho.
Ima li nekog u svemiru? Kako da se lečim? Svaki savet je dobrodošao.
P.S. Razmišljam da sednem u frižider, ogrnem se mokrim ćebetom i gurnem noge u lavor sa ledom. Klin se klinom izbija, a?
Možda autohipnoza :„nijeminišta, nijeminišta, nijeminišta....“.