Penzioner, ništa nisam zaboravio, kako bih mogao. Samo sam došao do tačke ulaska u Centar za kulturu Vuk Karadžić. Elem, od ruinirane prostorije napravili smo Galeriju Krug, podržali rad postojeće Mađarske drame, oživeli rad Drame na srpskom jeziku...Jednom rečju, kako kaže Penzioner, amateri su bili vrlo aktivni.
No, to nije bilo ono što je ljude oko mene, a naročito mene, zadovoljavalo...Na ljutu ranu, samo možeš staviti ljuti lek!
Najpre smo od \\\"Libera\\\" stvorili jazbinu mislećih i buntovnih ljudi. Socijalisti su imali sve: institucije, privredu, lovu,silu, sve, a mi smo imali Libero! I Svetu Travicu! Tu smo krenuli sa tribinama, svirkama, performansima.
Svakog utorka, recimo samo ovo, godinu dana, organizovao sam i vodio tribine o samo jednoj temi : \\\"O DOSTOJANSTVU ČOVEKA\\\" /prema naslovu sjajnog dela renesansnog filozofa Pika della Mirandole/. Tu su bili moji gosti: Boris Tadić, Zoran Đinđić, Žarko Trebješanin, Mirjana Karanović, Vesna Pešić, Dragoljub Mićunović, Nenad Čanak, Milorad Pavić, Ratko Božović, Sava Damjanov, Ivan Negrišorac, Vladeta Jerotić...i mnogi drugi. Sećam se kako sam, tako, ugostio mog prijatelja, filozofa, Aleksandra Petrovića, koji je zakasnio na bus, pa je ostao da spava kod mene. Tog dana je bilo užasno hladno, a ja nisam imao u kući ni jedno jedino parče drveta da založim vatru. Presedeli smo cvokoćući i pričajući o danu oslobođenja Srbije, do zore...Užas. To smo radili ne zbog \\\"kulture\\\" već zbog nečeg mnogo, mnogo većeg cilja i smisla.
Paralelno sa tim organizovane su svirke u tom Liberu, a u Galeriji Krug izložbe...Kako naših Bečejaca, tako i drugih slikara iz Vojvodine i Srbije...Sama ta Galerija je inspirisala mnoge Bečejce da se ozbiljnije poduhvate svojih kičica i boja...U pasažu kod Vojvođanske banke smo organizovali multimedijalni program pod nazivom: \\\"Svet kao moja volja i moja predstava\\\", na temu medija, medijskih manipulacija, uticaja medija na percepciju sveta. Gosti su nam bili sami bardovi nezavisnog i slobodnog novinarstva u okupiranoj Srbiji! Da li iko od današnjih ljudi može da zamisli kako su na nas, tadašnje fantaste, gledali ovdašnji socijalisti!?
