ВОЈÐИК ЦОЛЕ У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ
Рпозива у војÑку од јануара 2011. више и неће бити
„Једанпут људи дају реч, она оÑтаје или Ñе погази. Ја Ñам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешкоâ€, мајор Милан Тепић, народни херој. Његово име ноÑe улице у Београду, Бањалуци и у још неколико ÑрпÑких градова. Улица која је у Ðовом Саду названа по Милану Тепићу, каÑније је преименована. Са мајором Тепићем тог 29. Ñептембра 1991. године у Ñкладишту ЈÐРБеденик код Бјеловара погинуо је и војник Стојадин–Цоле Мирковић. Био је на редовном одÑлужењу војног рока у ЈÐÐ. Могао је да Ñе преда, или да раније побегне у иноÑтранÑтво, или да Ñе негде Ñакрије у Србији. Да Ñачека да Ñве прође и амнеÑтија дође. Као што је каÑније и дошла за хиљаде његових вршњака.
Војник Стојадин – Цоле Мирковић рођен је на ÑрпÑку Ðову годину, 14. јануара 1972. Да Ñе родио за ÑрпÑку Ðову годину двадеÑет година каÑније не би подлегао редовном Ñлужењу војног рока. Јер од јануара 2011. младићи у Србији неће ићи на обавезно Ñлужење војног рока. Војни рок ће бити, како глаÑи званичан правни термин, ÑуÑпендован. Војник Стојадин – Цоле Мирковић није Ñтигао да доживи ту ÑуÑпензију војног рока. Дао је Ñвој деветнаеÑтогодишњи живот ради војничке заклетве, а наше је друштво каÑније Стојадина ÑуÑпендовало и из иÑторије и из Ñећања. ДеветнаеÑтогодишњак из Ñела Горње ЛеÑковице код Ваљева, Ñа обронака Повлена, из Ñтаре ÑрпÑке ратничке породице, мајчин прадеда ОÑтоја погинуо је на Колубари 1914. деда Милинко и мајчин отац Владимир били Ñу борци у Другом ÑветÑком рату, Цолетов отац био је Титов гардиÑта, а деда по оцу краљев гардиÑта. И као такав Цоле је отишао да одÑлужи Ñвој војни рок у ЈÐÐ. Да погине ради војничке чаÑти.
Ðе знам да ли би Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¦Ð¾Ð»Ðµ, да је жив, Ñхватио да је хладни рат завршен, да Ñе војна обавеза укида као реликт тог хладног рата, да о војној обавези многи говоре Ñа презиром, да је омладина изгубила веру у војну обавезу као инÑтитуцију државног живота, да Ñе регрутација негде и код неких доживљава као неправда, да је у јавноÑти подршка ÑиÑтему опште војне обавезе опала, да је много младих који Ñлуже цивилни војни рок и да је за државу боље да има једног иÑкуÑног војника него четири необучена. Можда би војник Стојадин – Цоле Мирковић из Ñела Горње ЛеÑковице код Ваљева Ñве то и подржао. Рможда би у дубини његове младе душе затитрало и питање да ли је профеÑионалан војник дужан и да погине за Ñвоју земљу? Да ли је то део уговора о поÑлу профеÑионалног војника. Полаже ли профеÑионални војник неку заклетву? Коме? Ко је поÑлодавац, а ко је компанија? Можда би Ñе војник Стојадин Мирковић и забринуо како ће МиниÑтарÑтво одбране Србије пронаћи, пробрати, обучити, наградити и Ñачувати профеÑионалног војника у политичком, економÑком и Ñоцијалном окружењу којег, заправо, и не контролише.
Да могу, објаÑнио бих војнику Стојадину да Ñтупамо на релативно непознат терен, да ризична радна меÑта у војÑци траже квалитетно оÑобље и добре плате, могућноÑÑ‚ преквалификације по иÑтеку уговора, да је војÑка Ñада на путу који води практично појединачним каријерама различитог трајања које ће, као што Ñе то дешава и у другим армијама у Ñвету, наизменично баланÑирати између цивилног и војног живота. Ко би могао да објаÑни Стојадину да је Ñвој живот дао ради одбране војног Ñкладишта, а да Ñурови профеÑионалац 21. века то неће имати као обавезу у уговору о поÑлу. Јер, чување војног Ñкладишта, одбрана таквог објекта ризичан је задатак, ризично радно меÑто у војном профеÑионализму и у миру. Стојадину то нико није рекао када је одлазио у ЈÐÐ. И тешко да би му и Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð½ÐµÐºÐ¾, да може, могао да објаÑни тај двоÑтруки ризик за одноÑе између војÑке и државе. Изазов, како на инÑтитуционалном, тако и на друштвеном плану.
Ðаравно, од јануара 2011. многи више уопште и неће размишљати о одбрани земље. Имаћемо апÑолутне војне профеÑионалце који ће о томе да брину. Ðаравно да војни рок, Ñам по Ñеби, никада није гарантовао и војну ÑпоÑобноÑÑ‚ неке земље. Ðа један одређени начин, он је могао да буде контрапродуктиван и да за неке младе људе предÑтавља и извор разочарања, нервирања и неугодноÑти. Као што ће бити, верујем, и оних младића који ће добровољно да оду да одÑлуже неко време у војÑци, јер то ће бити њихово право. Ðе и обавеза..
Војника Стојадина – Цолета Мирковића из Ñела Горње ЛеÑковице код Ваљева, нико о томе није питао када је добио позив у ЈÐÐ. Рпозива у војÑку од јануара 2011. више и неће бити. Хоћемо ли ÑуÑпендовати и војничку чаÑÑ‚? Зашто војник Стојадин Мирковић није одликован како доликује младићу који је херојÑки погинуо у 19. години? Рније морао. Размишља ли неко у овој земљи зашто је војник Стојадин ÑуÑпендован из ÑрпÑке иÑторије?
И шта ћемо још да ÑуÑпендујемо?
МироÑлав ЛазанÑки
[објављено: 30/01/2010]
