Kako mi prija ova kisa!
Neverovatno!
Ne znam ali kao da su se u meni probudile neke,davno,zaboravljene emocije...Secam se kako sam nekada neumorno trcala po kisnim ulicama,tapkala po baricama...
Kao da se u meni ponovo rodilo ono dete.I imam neodoljivu zelju da izadjem na ulicu,da trcim,da viknem kako volim zivot!
Ali plasim se reakcije ljudi.Znam,reci ce da sam prolupala.Mada mi nije jasno zbog cega ljudi zaboravljaju tu stranu sebe,koja nikada nece odrasti..tu stranu sebe u kojoj je svako od nas jos uvek dete.
Ponovo sam uzela moju svesku kojoj su stranice vec pozutele...ponovo pisem...
Tesko je kada se uhvatis u kostac sa vremenom,kada dozvolis da vreme upravlja tobom,tvojim osecanjima i tvojim delima.Ja ne zelim da vreme upravlja sa mnom.
Hocu ponekad da budem dete!
Ali,imam li prava na to?