Зашто млади данас тешко ступају у емотивне везе
Страх од живота
То је генерација која је учила под свећама и под бомбама и која је прве лекције о свету одраслих сазнавала из ТВ дневника деведесетих, каже професор Тања Стефановић
Сећате ли се метафоре о два јежа у зимској ноћи који не смеју да се исувише приближе једно другом да се не би изболи, а не смеју ни сувише да се удаље да се не би смрзли? Ако је веровати најјачим импресијама изведеним из истраживања Тање Стефановић, професора психологије са Филозофског факултета у Нишу, ова метафора добро описује емотивне односе двадесетогодишњака који по путу емоција корачају несигурније од првих особа које су шетале по Месецу.
Иако је нови миленијум донео илузију да је у партнерским односима све дозвољено и да имамо легитимно право да већ на другом састанку затражимо позитиван резултат теста на сиду и извештај са банковног рачуна, чини се да млади никада нису били несигурнији. Они имају велику потребу за емотивним везама и велики страх од веза, а емоционални односи у које они ступају најбоље се могу објаснити синтагмом „везе без везе”. Ако бисмо прелистали странице интимних дневника девојака које су закорачиле у трећу деценију, видели бисмо да је две трећине њих имало између пет и десет емотивних веза које нису трајале дуже од шест месеци и које су биле обележене избегавањем емотивне блискости и израженим страхом од повређивања.
Ненормални услови
На питање – да ли везе без везе представљају дуго очекивани предах од љубавних компликација или су крунски доказ који сведочи о потпуном поремећају система вредности, Тања Стефановић објашњава да су емотивне везе двадесетогодишњакиња – нормална последица ненормалног начина живота и услова у којима су оне одрастале.
– У узорак мог истраживања ушло је 115 студенткиња Филозофског факултета у Нишу, узраста од 20. до 24. године. Ако бисмо погледали у календар значајних догађаја у њиховом животу, видели бисмо да су те девојке закорачиле у емотивно и хормонално најбурнији период свог живота у исто време када је њихова земља крочила у пакао грађанског рата. Њихов унутрашњи хаос преклопио се са хаосом њиховог одрастања. То је генерација која је учила под свећама и под бомбама и која је прве лекције о свету одраслих сазнавала из ТВ дневника деведесетих. То су девојчице које су гледале и Вуковар и Босну, чији су се очеви или скривали од војних позивара или били на првој линији фронта и из рата се враћали са разним стравичним причама. Преплављени својом анксиозношћу и страхом од сутрашњице њихови родитељи им нису понудили никакво „упутство за употребу” живота и никакав приручник за разумевање емотивних веза. Због тога су та деца понела поруку да је живот страшан и да је свет одраслих синоним за шетњу по емотивном минском пољу са потпуно неизвесним исходом када ће нека мина експлодирати и због тога праве два корака унапред, па онда – три корака уназад. Оне имају велику потребу да буду вољене и да буду део пара и истовремено осећају паралишући страх од веза. Оне нису само преплашене емотивним везама, оне су преплашене животом – објашњава Тања Стефановић.
Основна идеја њеног истраживања била је да се испита да ли је страх који боји емотивне односе младих „наслеђен” из односа са родитељима или су ти страхови „покупљени” на путу њиховог одрастања.
Кварљива роба
„Наука о души нас учи да постоје четири обрасца емотивних веза: у првом случају сигурност је кључно име које обележава однос између партнера. Други тип везе обележава одбацујући став према партнеру и избегавање емотивних веза, а трећи тип везе дефинише симбиотско везивање – преокупираност партнером и размишљањем о његовим мислима и поступцима. И последњи – такозвани бојажљив образац везе дефинише страх од везивања и страх од напуштања. A потоњи образац управо дефинише најчешћи тип веза у које ступају двадесетогодишњакиње и најчешће нема никакве везе са репризама њиховог емотивног односа са родитељима, већ има директне везе са њиховим страхом од живота”, каже Тања Стефановић.
Наша саговорница, која већ неколико година истражује емотивне односе у које ступају припадници младе генерације, каже да је до 2002. године доминантан тип емоционалних односа двадесетогодишњака био – симбиотски образац везе.
„То су везе у којима доминира преокупираност партнером и размишљање о његовим мислима и поступцима и у којима квалитет нашег самопоштовања директно зависи од количине емоција које добијамо од партнера, од количине телефонских позива и нежних СМС порука које примимо у току дана. И у којима се позитивна слика о себи свом силином урушава ако партнер направи један телефонски позив мање у односу на претходни дан или ако имамо доживљај да је емотивна комуникација за један степен „хладнија” у односу на јучерашњи дан.
А ако бисмо посматрали емотивне односе који доминирају у западној култури, видели бисмо да је доминирајући партнерски образац њихових двадесетогодишњака и тридесетогодишњака – одбацујући став према партнеру и емотивним везама. Млади који одрастају у западној Земљиној хемисфери су у свом детињству научени да свет није сигурно место, да су људи – кварљива роба и да је једина сигурна инвестиција – улагање у себе, а не у партнерски однос.
