Evo opet mene sa crnim mislima. Pozdravljam svako usvajanje dece. Ali je porazavajuca cinjenica da u domovima za nezbrinutu decu, sede i cekaju i deca sa nekim hendikepom ali nasi drzavljani nisu zainteresovani za njih. Citao sam bezbroj puta da cak i traze dnk test da li je dete savrseno genetski inace odustaju. Da ne pricam o fizickom nedostatku, to se i ne gleda od strane potencijalnih usvojioca.
Stranci koji po zakonu ne mogu da usvoje decu iz nase drzave, ne pitaju za izgled i da li postoji hendikep. Njima treba dete da se staraju o njemu i da ga vole.
Gledao sam jednom prilikom na beogradskoj hronici da bracni parovi bez dece dodju u zvecansku ulicu da usvoje dete i nose papiric sa zeljama kakvo bi dete trebalo da bude, npr.. plava kosica, smedje oci, izrazene obrve itd. I ako nema takvo kazu dovidjenja docemo opet za tri meseca, i smireno bez trzaja na licu prodju pored stotine malisana koji mole samo za jedan pogled ljubavi. E to je bruka. Da li takvima dati dete jednog dana kada budu nasli dete njihovih snova?
