Jedne večeri, a bilo je to jako, jako davno, na petrovaradinskoj tvrđavi u ateljeu pok. vajara i slikara Jove Soldatovića sam se prilično, a lepo, zapio sa Stevom Žigonom i ćerkom mu! I tako reč, po reč...ali to nije bitno.
Bitno je ono što je u jednom trenutku rekao dobrano pijani Steva Žigon: \\\"Znate, deco moja, MLADOST JE NAJOZBILJNIJE DOBA\\\"! Pa smo ga, onako pripiti, zapitali na šta konkretno misli. \\\"Pa\\\" reče nam on, \\\"mladost je najozbiljnije doba u životu svakog čoveka. Jedino u mladosti čovek ima savest, trudi se da izgradi neki svoj moral, da se drži nekih elementarnih etičkih i ljudskih vrednosti. Jednostavno, mladi ljudi mnogo ozbiljnije shvataju život nego stariji. Stariji veoma lako postanu stoka, oguglaju, razočaraju se, pa postanu neosetljivi, grubi, i prema sebi i prema drugima...\\\"
Priznajem da do dana današnjeg pamtim njegove reči...i smatram ih potpuno tačnim!
Zato, ko očuva mladost duha u sebi, nije sačuvao sposobnost da se ludira i blesavi, nego sposobnost da život i pojave oko sebe shvata ozbiljno i odgovorno.
