Ljudi, nisu sporne ni čari bioskopa, ni potreba za njim. Jedini je zajeb u tome što je bioskop danas u našoj zemlji čista utopija. Ko će dati 300, 400 ili 500 kinti da pogleda film na velikom platnu, a dobio ga je za dž na CD-u tri ili šest meseci ranije i odgledao ga iz svoje fotelje ili kreveta? Kladio bih se, krajnje optimistički, da bi u Bečeju bilo dvadesetak ljudi koji bi došli na po jednu projekciju mesečno. Prihvatimo činjenicu da u Bečeju ima par desetina ljudi sa takvim kulturološkim prohtevom, u Novom Sadu ih ima par stotina, u Beogradu između hiljadu i dve hiljade (podatak o stalnim posetiocima pozorišnih predstava u BG od prošle godine kaže da ih ima 1360 sa mestom boravka u Beogradu, ostatak poseta su organizovani dolasci i ekskurzije). Dakle, možemo sa punim pravom deklarativno izneti tu svoju potrebu ovde, ali do realnog ostvarenja te potrebe smo daleko. Tužno, ali istinito.