Nekada davno u jednoj dalekoj zemlji, u gradu Bečkereku jedan nevaljali deran dolazio je da se momči. Tamo je , baš ispred uljare upoznao jednu lepu,zdravu i jedru sosu. Taj susret bio je fatalan i dan danas se oseæaju posledice istog. Prvo se rodila se jedna devojcica koja nije tema ove priče, ali moramo dogaðaje pratiti hronološki. Srecno detinjstvo te slatke male devojčice pokvario je jedan dan u mesecu julu 1973. godine. Tada se rodio jedan mali koji nije dobro ni pogledao svet , a veæ napravio svoj prvi problem. Mama sosa se poraðala čitavih 20 h i posto nije moglo drugačije, veliki-mali glavonja je morao da izadje kroz stomak.
E tu počinje priča o tata Borisu, koji nije odmah bio tata, ali se tako ponašao od kad zna za sebe. Posle tri godine , kad se zasitio Sombora, odlučio je da povede roditelje i sestru u nov izazov, u grad Bečej , varošicu kraj desne obale Tise. Osnovna škola, pa onda i srednja. Godine su prošle mirno i lagano, bezbrižno i tiho. Prve simpatije, prvi prijatelji, prvi razbijeni prozor, prvi neprijatelji, prva tuča, prvo brijanje, prvi gramofon, prva kaseta, prvi izlazak, prvi sastanak, prvi poljubac, prvi rastanak, prvo letovanje bez roditelja, prvo zimovanje sa drugarima, prva vožnja kola, prvo pivo, prva cigareta kao i sve druge prve stvari pamte se zauvek. Ostaju tu, skrivene od pogleda, dobro čuvane za neke buduæe priče deci i unucima. Tu i u to doba sreæe jednu devojku iz ulice Petra Drapšina, koja mu je ispomerala sve untrasnje organe da napravi prostor za nabujalo srce. Proðe vojska, počele studije, a tata Boris je i dalje ratovao. Ratovao je srcem, borio se , dao sve od sebe da ne popusti,da se ne preda, da ne poklekne, ali na kraju je tu najslaðu bitku izgubio. Leta Gospodnjeg 1998. godine tata Boris se oženio. Odmah, naredne godine na Sretenje Gospodnje, tata Boris je postao pravi tata. Dobio je æerku Teodoru, tatinu mazu i maminu rivalku, najjače dete u razredu, ljubi je tata. Nedugo zatim, došao je na svet i tata Borisov sa’ranitelj. To je gospodin Marko, 5-ogodišnji autentični seronja i prvoklasni suptilni podvlakač pod kožu. Dečko koji obeæava, samo još nismo otkrili šta?
Tata Boris je od skora nasledio firmu od oca, koja postoji jos od 1988. godine, radi tu i tamo po nešto, svrati na ovaj forum ponekad, prošeta se ili provoza po Bečeju, gradu koji voli i kojeg verovatno nece nikad napustiti.
Ponekad plane, iznervira se, ali ga to brzo proðe. Voli da se takmiči, ne voli da gubi i vrlo je tvrdoglav. Kažu neki koji ga bolje znaju da je vredan, a neki drugi kažu da mu je sve palo sa neba, da nije dupetom mrdno. Ne voli lažove i lenštine. Voli svoj posao i lepo da ručka.
Jedno je sigurno najbolji posao i najveæa titula tata Borisa je to što je tata
